MIODRAG CIGA DESPOTOVIĆ

(1929-2002)

 "Šta je za Vas igra? Igra... To je život!"

                                                  Ciga Despotović 

Nešto više od decenije ni ovaj velikan nije sa nama, a mali je broj onih, koji se i profesionalno bave folklorom, a znaju da Vam saopšte o njemu bilo šta više od njegovog nadimka „Ciga“. Miodrag Despotović je uspeo da u svetu umetnosti od svih kolega dobije priznanje da jeste bio neprevaziđeni solo igrač.

DETINJSTVO I IGRAČKI POČECI

Rođen je u Beogradu kao treće dete Ivana i Katarine Despotović, 30. juna 1929. godine. Porodica Despotović vodi poreklo iz sela Nićiforovo u Mavrovskoj oblasti zapadne Makedonije, gde će Miodrag provesti deo detinjstva pa čak i završiti jedan razred osnovne škole u ovom selu. Otac Ivan bavio se trgovinom ovaca i bio jedan od bogatijih ljudi tog kraja odakle i njegov nadimak „grof Ivan“. Ivan je bio poznat i po svojim igračkim umećem pa će njemu u čast Ciga i njegova supruga Ivona mnogo godina kasnije posvetiti jednu igru nazvavši je „Ivanovo oro“.

U naručju svog oca Ivana, 1930. godine.

U jesen 1944. godine crvenoarmejske i partizanske trupe oslobodile su Beograd. Mladi Miograd Despotović u to vreme je učenik Druge muške gimnazije gde profesorka Dolinar radi sa folklornom sekcijom. Ona je prva prepoznala Cigin talenat, koji je nastavio da se razvija narednih godina u Armijskom ansamblu. Sam Ciga će jednom prilikom reći: „Tamo gde je profesorka Dolinar stala, nastavila je gospođa Olga Skovran“.

U „KOLU“

Ciga u drugoj polovini 40-ih godina XX veka.

Već tada Miodrag se istakao među igračima folklora u Beogradu pa će kao takav prisustvovati sastanku u februaru 1948. godine na kome je odlučeno da se osnuje profesionalni ansambl. Pored Cige na sastanku u Komitetu za kulturu FNRJ bili su ministarka kulture Mitra Mitrović Đilas i Olga Skovran, tada umetnički rukovodilac Folklornog ansambla OKUD „Ivo Lola Ribar“. U maju 1948. Despotović se našao u Muzičkoj školi „Mokranjac“ u prvoj generaciji Državnog ansambla narodnih igara i pesama od 1953. godine poznatijeg pod nazivom „Kolo“.

Vrlo brzo, u slavnoj prvoj generaciji, istakao se kao igrač, koga je bilo teško ukalupiti u igru ansambla pa će biti nezaobilazni solista ansambla. Njegovi karakteristični i široki pokreti uticali su da ostane upamćen po igračkim bravurama u slavnim koreografijama iz 50-ih godina, aktuelnim i danas: „Komitska igra“, „Ciganska igra iz Vojvodine“, „Rugovo“, „Teškoto“, „Igra sa puškom“, „Rusalije“...

Njegova neprikosnovenost u koreografiji „Ciganska igra“ donela mu je i nesvakidašnji i prepoznatljivi nadimak – Ciga. U to vreme Ansambl „Kolo“ je svake nedelje priređivao po jedan koncert u Beogradskom dramskom pozorištu. Vraćan je na bis nebrojeno puta, a masa Beograđana je skandirala: „Cigo! Cigo! Cigo!“ Mnogi mladi igrači iz kulturno-umetničkih društava dolazili su da gledaju Cigu i da „skinu“ po koji pokret.

Komitska igra. Fotografija: Stevan Kragujević. 1953. godina.

U Ansamblu „Kolo“ provešće punih 18 godina. Krajem pedesetih je počeo da se bavi i koreografijom, a postaje i umetnički rukovodilac Folklornog ansambla KUD „Gradimir Mihajlović“ iz Beograda. Njegova koreografska delatnost, kao pre toga i igračka, započela je pod budnim okom Olge Skovran. Cigu prvi put srećemo kao koreografa koautora u koreografiji „Rusalije“ (stilizovanom viđenju muške obredne igre iz južne Srbije i Makedonije) zajedno sa Olgom Skovran. Ovo delo nastalo je daleke 1954. godine, a sam Ciga je neprikosnoveno postavio standarde odigravanja ove tačke.

Sama Olga Skovran će zapisati o njemu sledeće: "odličan karakterni igrač, širokih elegantnih pokreta i skokova, koji se naročito istakao u Komitskoj igri."

SUSRET SA IVONOM

Januara 1963. godine u Beograd dolaze dve studentkinje Plesne akademije „Skapino“ iz Holandije (Scapino Dansacademie) na studijsko proputovanje po Jugoslaviji. Cilj je bio upoznavanje sa tradicionalnom igrom jugoslovenskh naroda. Ciga uzima kratak odmor u „Kolu“ i vodi mlade Holanđanke na proputovanje po Makedoniji, a sa njima na upoznavanju igre radi još jedan velikan i Cigin veliki prijatelj, Vladeta Vlahović Cvrca. Bile su to Toni van Breda i Ivon Ešvajler. Ubrzo Ivon postaje jedini strani državljanin, koji će postati član Ansambla „Kolo“ (1964-1966). Tog leta „Kolo“ gostuje u Holandiji, a postepeno se rađa ljubav između Ivon i Cige. „Božićni“ seminar jugoslovenskih igara 1963. odvešće Cigu prvi put samostalno u Holandiju, a 4. septembra 1964. svoju ljubav Ivon i Ciga krunišu brakom. Ljubav prema igri rodila je još jednu doživotnu i predivnu romansu. 

Svadba u Amsterdamu, 04.IX 1964.

Tradicionalna srpska svadba u sred Amstedama doživela je veliku populatnost. Fotografije mladenaca u šumadijskoj narodnoj nošnji osvanule su na naslovnim stranima dnevnih novina, a priloge sa svadbe emitovale su i TV i radio stanice.

LJUBAV I IGRA

Sa scene je Ciga sišao 1966. godine i oprostio se sa Ansamblom, koji je svojom virtuoznošću snažno odredio. Iste godine preselio se u domovinu svoje supruge gde će nastaviti aktivno da se bavi folklornom umetnošću. U Amsterdamu će uspeti uz veliku Ivoninu pomoć da učini ono što niko do danas nije uspeo u njegovom rodnom Beogradu, da formira odsek za jugoslovensku narodnu igru na Akademiji za igru.

Karikatura: Ivona i Ciga u toku jednog od brojnih seminara.

Te godine Ivon i Ciga počeli su sa organizovanjem seminara jugoslovenskih narodnih igara. Prenoseći tradicionalnu igračku umetnost našeg naroda obići će ceo svet i steći još veću slavu. Pored Holandije seminare su održali u: SAD, Norveškoj, Danskoj, Švedskoj, Nemačkoj, Velikoj Britaniji, Francuskoj, Švajcarskoj, Austriji, Grčkoj, Bugarskoj, Japanu, Kanadi. Kako bi što bolje preneli duh naroda van granica Jugoslavije svakog leta su organizovali proputovanja po Makedoniji, koja su se završavala uglavnom posetom Balkan festivalu na Ohridskom jezeru.

Radeći na popularisanju narodne igre Ivon i Ciga su izdali 3 gramofonske ploče sa po 16 narodnih igara („Sixteen Yugoslavian Dances”) i jedan CD („Born of Love“) posvećen njihovoj čerki Dorindi, koja je prerano izgubila život (1996) što je bio jak emotivni udarac u njihovom životu.

Omot jedne od ploča.

Pored toga zajedno su radili i na koreografskom polju. Još šezdesetih godina su zajedno postavili koreografiju „Albanske igre iz Zapadne Makedonije“ u OKUD-u „Ivo Lola Ribar“ iz Beograda, a Ivon je uz Ciginu svesrdnu pomoć postavila i „Vranjansku svitu“ u Ansamblu „Kolo“ početkom devedesetih godina. Među starijim igračima "Lole" i danas važi priča da je "Šiptarija" (kako su popularno nazivali njegvu i Ivoninu koreografiju) najbolja i stilsko-tehnički najzahtevnija tačka. Nažalost, političke okolnosti s kraja XX veka učinile su da ova koreografija nije odigrana 18 godina. Ovde vidimo poslednje izvođenje ove predivne Cigine koreografije u Sava centru, 1997. godine.

CIGINA LIČNOST

Ostalo je zabeleženo da je bio igrač, koji nije mogao da se uklopi u šablon. Kao takav bio je istaknuti igrač, kolovođa, solista na sceni. Ipak, koliko se izdvajao od ostalih na sceni, toliko se van nje uklapao i bio veliki prijatelj. Druželjubiv, duhovit, gostoprimljiv i dobar drug – to su epiteti koje prijatelji i poznavaoci vezuju za njega. U njegovom automobilu nikada nije bilo praznih sedišta. Poštujući sve poznanike koje sretne često je kasnio na sastanke, ali je njegovom šarmu, osmehu i humoru bilo teško odoleti tako da se retko ko ljutio. Živeo je sa devizom: „Gde se igra i peva tu nema svađe!“

 

Uvek spreman za igru.

Ciga je bio posvećen igri do kraja svog života. Poslednje meseci života proveo je jako bolestan, sa oslabljenim govorom i pokretom. Ipak, i tada je imao snage da uz pomoć svojih velikih prijatelja (Vladete Vlahovića Cvrce, Svetislava Trifunovića Trife, Ibrahima Rizevskog, Milana Graovca, Ivana Čabrajca, Paje Milića) organizuje i čak učestvuje na seminaru narodnih igara u Beogradu pod nazivom „Božićni YU folk festival“ (decembar 2001-januar 2002). Biće to njegov poslednji seminar sa njegovom Ivonom.

POSLEDNJI DANI

Umro je u Amsterdamu, 17. maja 2002. godine. Po njegovoj poslednjoh želji Ivona je pepo njegovog tela prosula po Mavrovskom jezeru, koje se nalazi ispod sela Lazaropolja i Galičnika gde si igralo „Teškoto“. Blizu svojih korena i postojbine igre, koju je pronosio scenom, njegove seni su sada mirne.

---------------------------
Autor teksta: Miloš Cile Mitić;
Izvori: istraživanja autora; Arhiv Jugoslavije; "Folklor magazin (https://www.facebook.com/folklormagazin);
Fotografije: porodična arhiva Despotović; Ben Koopmanschap; arhiva autora;

Linkovi: http://www.folklorediscography.org/RTB-Ciga.htm; http://www.iisg.nl/hbm/zuideuropeanen/despotovic_11.php;