KAKO TO MISLIŠ TVOJE? ili O ograničavanju prava na rad i slobode izbora u folkloru

Piše: Cile Mitić 

                    Scenska narodna igra iliti folklor kako je svi prepoznajemo, široj javnosti je, na sreću, i dalje sinonim za nešto nevino i lepo. Nažalost, ova oblast umetničke igre uglavnom lišena visokoobrazovanih autoriteta stvorila je nesvesno one druge – autoritete bez obrazovanja i širine. I nije problem čak ni u formalnom obrazovanju, jer diploma često nije garant časti i poštenja, već u neprosvećenosti i potrebi za monopolom nad ljudima, pre svega mladim. Folklor je scenska umetnost nastala sa idejom da ujedini različite narode i narodnosti jedne velike nesrećne države u nameri da ih međusobno upozna i prevaziđe razlike, koja je danas došla do toga da kroz pojedince ograničava slobodu stvaranjem atmosfere straha, odbacivanja i osude ukoliko slobodnom voljom neko odluči da se drugačije razvija ili ponaša u ovoj sferi.

 

Pripadnost kulturno-umetničkim društvima oduvek je bila posebna stavka i ponos u životima onih koju su se bavili nekom umetnošću amaterski. Pripadnost (da ne kažem rad) profesionalnim folklornim ansamblima predstavljala je i predstavlja posebno istaknut elitizam u svetu umetničke narodne igre. Međutim, dok su se umetnici drugih umetničkih pravaca, ne samo u igri već i u ostalim scenskim delatnostima, razvijali, postajali prepoznatljiviji i cenjeniji kada ostvaruju svoje uloge u različitim umetničkim kućama (sistemskim i alternativnim, profesionalnim i amaterskim), ansambli narodnih igara počeli su dizati imaginarne zidove i zatvarati se u svoje izolovane, gotovo šizofrene tvrđave.

Kako bi se najboljim umetnicima omogućilo da svoju umetnost iskazuju na različitim scenama pogotovo u vremenima sve većih finansijskih kriza, u pozorišnom svetu Beograda se, na primer, rodila tzv. koordinacija – susret producenata i pozorišnih organizatora gde uz žučnu raspravu usvajaju kalendar predstava da svako od izvođača uspe da se pojavi na svakoj sceni koja ga želi. Za razliku od ove situacije, koja ima i poneke svoje anomalije, ali je u osnovi nastala da omogući što bolje ostvarivanje prava na rad, u folklornom svetu je samo pojavljivanje na probama drugih ansambala izazivalo gnev kod „šefova ansambala“ i dovodilo mlade ljude vrlo često, u najmanju ruku, u verbalni sukob. Vremenom je ovo prihvaćeno kao pravilo ponašanja i nije više bilo mogućnosti da neko odigra probu, a kamo li nastup u dva ansambla iako su u različitim terminima. Veliki ansambli bivali su sve rigorozniji i neprijatniji, iako se u osnovi radilo o amaterizmu ili hobiju – čitaj: slobodnoj volji u slobodno vreme.

Velike operske i baletske kuće celu sezonu unapred najavljuju gostovanje velikih i istaknutih umetnika iz drugih kuća ili čak drugih država, sa drugih kontinenata. U bivšoj Jugoslaviji pojedini baletski ansambli stvarani su i građeni tako što su godinama u njima gostovali istaknuti umetnici iz većih centara kao što su bili Beograd i Zagreb dok se lokalni ansambli nisu u potpunosti izgradili. Čast je bila imati ispred svog imena u programskoj knjižici skraćenicu „k.g.“ – kao gost. I kada se to nedavno desilo u jednoj od profesionalnih folklornih kuća bilo je napeto. Neizvesno, kako će ko reagovati?!

U oblasti obrazovanja, kulture i informisanja Srbija podstiče duh tolerancije i međukulturnog dijaloga i preduzima efikasne mere za unapređenje uzajamnog poštovanja, razumevanja i saradnje među svim ljudima koji žive na njenoj teritoriji, bez obzira na njihov etnički, kulturni, jezički ili verski identitet.

(…)

Svi imaju jednak pravni položaj na tržištu.

Zabranjeni su akti kojima se, suprotno zakonu, ograničava slobodna konkurencija, stvaranjem ili zloupotrebom monopolskog ili dominantnog položaja.

 

Gore navedeni tekst nije nikakav zapis iz istorije već deo članova 81 i 84 Ustava Republike Srbije, koji se danas, nažalost, vrlo često zanemaruje, ali je, na sreću, i dalje na snazi. Ovaj akt upravo govori o onome što se u neformalnim odnosima dešava u svetu scenske narodne igre. Da budemo iskreni, formalni ili formalno-pravni odnosi u ovom polju često su nerešeni iz sijaset razloga. Međutim, na prostoru Republike Srbije već decenijama u okviru srednjeg baletskog obrazovanja postoji odsek za narodnu igru, koji godinama formira kadrove za ovaj umetnički pravac. O pitanju kvaliteta kadrova i rada nećemo ovog puta, ali činjenica je da veliki broj tih mladih ljudi ne uspe da se zaposli u državnim kućama – što je razumljivo, jer postoje samo  dve (oko 100 radnih mesta na 6,9 miliona stanovnika). U toj situaciji, mladi diplomirani igrači narodne igre (barem oni koji tu profesiju vole i žele i posle školovanja) pokušavaju da se ostvare, pokažu na sceni pa i zarade na svakojake načine, koji im se ukažu – drugim rečima pokušavaju da ostvare svoje pravo na rad. I u ovom slučaju Ustav je jasan:

 

           

Svako ima pravo na slobodan izbor rada.

(Član 60, stav 2, Ustav Republike Srbije)

 

Pojedini umetnici narodne igre uspevaju ovo pravo da ostvare na nekoliko mesta: kao profesionalni igrači u državnim ansamblima, a istovremeno i kao umetnički rukovodioci i pedagozi narodne igre u ansamblima i KUD-ovima - jer to zajamčena sloboda tržišta omogućava. Ili kao pedagozi u jednom ansamblu, a koreografi u nekom drugom - jer kvalitet ne sme biti sputan i mora pronaći svoj put.

Međutim, bez obzira na najviši pravni akt države u kojoj živimo i radimo, na vest da bi svoje pravo na rad i ljubav prema igri ostvarile i iskazale u još jednom ansamblu, koji uzgred okuplja i samostalne profesionalne umetnike narodne igre, mlade diplomirane igračice narodne igre bivaju tretirane kao svojina umetničkog rukovodioca kulturno-umetničkog društva u kome igraju, a kolege iz druge kuće obaveštene lakonskom porukom: „One su moje igračice.“ Čekaj! Kako to misliš tvoje?

            Niko ne može biti držan u ropstvu ili u položaju sličnom ropstvu.

                               (Član 26, stav 1, Ustav Republike Srbije)