Godina 2014. u umetničkom
životu Srbije nesumnjivo će ostati upamćena po obeležavanju jednog veka od smrti
Stevana Stojanovića Mokranjca. Poštovanje ove kompozitorske veličine od strane muzičke
javnosti svih opusa navelo me je na razmišljanje o umetničkom pravcu, kojim se bavim
i koji donekle živim.
Ukoliko se samo malo
sećate časova muzičke kulture posvećenih Mokranjcu znate da se radi
o čoveku koji se bavio ozbiljnom muzikom na sebi svojstven način. Onda, svakako,
znate i za njegove „Rukoveti“ inspirisane narodnom muzikom i pesmama. Znate i za
njegov rad na duhovnoj muzici i reformu, koju je na kraju i zvanična crkva prihvatila.
Svakako radi se o muzici, mnogo kompleksnijoj, razvijenijoj
i sređenijoj, a pre svega institucionalizovanijoj umetnosti od one koju svi prepoznajemo
u Srbiji i, uopšte, na Balkanu pod imenom – folklor. Ipak, ako prevedemo na nezvanični
„folklorni jezik“ Mokranjčev opus možemo reći da se radi o jednom od prvih, ako
ne i prvom primeru „stilizacije“ kada je u pitanju srpska muzika inspirisana narodnim
stvaralaštvom. Koliko da je celokupni umetnički svet, pa i sam muzički, podložan
sujeti i podelama, nesumnjivo je poštovanje Mokranjca od strane svih muzičkih umetnika.
Ukoliko se jasnije, ali i slobodnije izrazim, „folklornim
Mokranjcem“ u Srbiji (da ne kažem prostoru celokupne bivše Jugoslavije) bez velikog
razmišljanja možemo smatrati Olgu Skovran. Ipak, nesređeni odnosi i nekontrolisano
bujanje folklornih pravaca u vremenima sveukupne državne, ekonomske i društvene
krize s kraja 20. veka dovelo jo do toga da ova žena padne u zaborav sa još nekoliko
svojih jednako dobrih učenika i naslednika.
