MOKRANJAC SRPSKOG FOLKLORA

Godina 2014. u umetničkom životu Srbije nesumnjivo će ostati upamćena po obeležavanju jednog veka od smrti Stevana Stojanovića Mokranjca. Poštovanje ove kompozitorske veličine od strane muzičke javnosti svih opusa navelo me je na razmišljanje o umetničkom pravcu, kojim se bavim i koji donekle živim.

Ukoliko se samo malo sećate časova muzičke kulture posvećenih Mokranjcu znate da se radi o čoveku koji se bavio ozbiljnom muzikom na sebi svojstven način. Onda, svakako, znate i za njegove „Rukoveti“ inspirisane narodnom muzikom i pesmama. Znate i za njegov rad na duhovnoj muzici i reformu, koju je na kraju i zvanična crkva prihvatila. 

Svakako radi se o muzici, mnogo kompleksnijoj, razvijenijoj i sređenijoj, a pre svega institucionalizovanijoj umetnosti od one koju svi prepoznajemo u Srbiji i, uopšte, na Balkanu pod imenom – folklor. Ipak, ako prevedemo na nezvanični „folklorni jezik“ Mokranjčev opus možemo reći da se radi o jednom od prvih, ako ne i prvom primeru „stilizacije“ kada je u pitanju srpska muzika inspirisana narodnim stvaralaštvom. Koliko da je celokupni umetnički svet, pa i sam muzički, podložan sujeti i podelama, nesumnjivo je poštovanje Mokranjca od strane svih muzičkih umetnika.

Ukoliko se jasnije, ali i slobodnije izrazim, „folklornim Mokranjcem“ u Srbiji (da ne kažem prostoru celokupne bivše Jugoslavije) bez velikog razmišljanja možemo smatrati Olgu Skovran. Ipak, nesređeni odnosi i nekontrolisano bujanje folklornih pravaca u vremenima sveukupne državne, ekonomske i društvene krize s kraja 20. veka dovelo jo do toga da ova žena padne u zaborav sa još nekoliko svojih jednako dobrih učenika i naslednika.

Retki su, ali nikako beznačajni, usamljeni pokušaji malobrojnih folklornih umetnika, pre svega bivših igrača uglavnom beogradskih kulturno-umetničkih društava kao što je „Lola“ ili ansambla „Kolo“, da se reč i delo Olge Skovran nastavi. 

Ovaj tekst, kome mesta nema u medijima, jer nije popularan i zanimljiv javnosti željnoj političkih intriga i tabloida jedino mogu publikovati putem društvenih mreža što i činim.

Ovaj postupak je samo prvi korak u edukaciji folklorne javnosti o tome ko je „Mokranjac srpskog folklora“. Mnogo je onih, koji sebe nazivaju „koreografima“ ili su na funkcijama umetničkih direktora različitih folklornih ansambala i KUD-ova od kojih ćete na pitanje da li znaju ko je Olga Skovran dobiti kao odgovor samo tišinu. Ne treba ih osuđivati, niti tražiti krivca. Edukacija je jedino što nam je preostalo. Zamislite samo nekog dirigenta u Srbiji, koji ne zna ko je Mokranjac!?

Drugi svetski rat je još uvek trajao, a Beograd je bio oslobođen nepunih meseca dana kada se novembra 1944. godine formirala kulturno-umetnička grupa koja će ubrzo dobiti naziv „Ivo Lola Ribar“ i prerasti u Omladinsko, a mnogo kasnije Akademsko kulturno-umetničko društvo. Od prvih dana je u njemu Olga Skovran, koja radi sa folklornom sekcijom. TO SU BILI PRVI KORACI STILIZACIJE I KOREOGRAFISANJA SRPSKIH I JUGOSLOVENSKIH NARODNIH IGARA I PESAMA. Svoju viziju Olga Skovran je potom ostvarila pretočivši svoj rad i veliki broj svojih igrača u umetnost i viziju Državnog ansambla narodnih igara i pesama Srbije, danas Nacionalnog ansambla „Kolo“. U „KOLU“ SE NAJSNAŽNIJE OGLEDALA NJENA UMETNIČKA VIZIJA, KOJA JE KRČILA PUT UMETNOSTI KOJU DANAS SMATRAMO „FOLKLOROM“, A KOJOM SE MNOGI BAVE NE ZNAJUĆI KO JE STVORIO ILI, U GOREM SLUČAJU, OPOVRGAVAJUĆI I PONIŽAVAJUĆI UMETNIČKI OPUS OVE PIONIRKE SRPSKOG FOLKLORA. 

Oslanjajući se na rad i delo sestara Janković i uz njihovu saradnju u Ansamblu „Kolo“, a potom i uz pomoć Olivere Mladenović, jasno je razgraničila šta je izvorno delo po kome je radila svoje „folklorne rukoveti“. Nazivati njena dela je izvornom narodnom igrom isto je što i Mokranjčeve „Rukoveti“ nazivati narodnom pesmom, ali je, takođe, i brisanje i opovrgavanje njenog stvaralaštva isto što i pokušaj brisanja Mokranjca i značaja njegovih dela. 

Upravo ovim problemom moramo se pozabaviti ukoliko želimo da znamo od čega smo počeli i šta je to izvorna narodna igra kada sama po sebi modernizacijom, urbanizacijom i globalizacijom više ne egzistira već se čuva zapisivanjem. O ovoj umetnici trebalo bi predavati i održavati radionice, čuvati i prikazivati njena dela i davati im nov život boljim izvođenjem i prikazom na sceni. Novi i progresnivni pravci moraju se stvarati kako bi umetnost živela i disala, ali se u starim treba pronalaziti inspiracija i kroz njih preispitivati naše bivstvovanje na sceni. 

TIME ĆEMO POSTIĆI DA SE JEDNA GODINA JUBILEJA U SRPKOJ UMETNOSTI NEKADA NAZOVE I „GODINA OLGE SKOVRAN“.


***
Autor teksta: Miloš Cile Mitić